Oсмо поглавље

Али најгоре је кад дозволиш себи да заволиш најбољег пријатеља… Због тога су многа пријатељства и пропала. Зато шро, кад се веза заврши, заврши се све. Године проведене заједно, места која сте посећивали, све то оде у заборав и на наше место најбољег пријатеља, долази неко други… И не, није тај неко бољи од вас, само ви нисте довољно храбри и јаки да се борите једно за друго. Онда тражите нове људе, ново све…

Предговор:

Омиљена песма, топао кревет, папир и оловка. Има ли нешто лепше од тога? Читање, писање, маштање, размишљање… Све је то један засебан, паралелни свет. Савршенији од стварности. Тамо највише проводим време. Ја просто…Маштам. I’m the Dreamer. Ево, пошто увек пишем коју песму слушам, сад слушам 2U али од Nightcore-a. То је једна од мојих омиљених… А омиљене су ми само из једног разлога…

***

Обрела сам се на крају дугог, осветљеног ходника. Толико кма врата…Човече! Где треба да идем?! Сва врата су била бела, са округлим квакама. Хладан под је целом дужином ходника покривао чист, црвени тепих. Пошла сам напред. Морам да нађем неког у овом чудном месту. Шта је ово уопште? Нека подводна станица? Нервирам се за џабе. Убрзавам корак и сударам се с неком…Чудним типом. ,,Ох, извините! Стварно нисам хтел…“ ,,Пођите за мном, госпој’це!“, и повукао ме за рукав ,,убацивши“ ме у једну огромну просторију. ,,Woow…!“, отело ми се. Просторија је са две стране била у стаклу. Ледена вода је струјала са друге стране и носила у соби неке од најлепших створења. Зид преко пута покривен је малим, великим и огромном сликама. Пришла сам мањим сликама на десној страни и полако прелазила прстима преко њих. Као да је то била нека велика драгоценост, једва сам их додиривала. То су биле урамљене фотографије разних људи и деце… А на крају, самом крају исте величине и не више упадљива од осталих, била је и… моја фотографија?! Шта?! Шта она овде уопште ради?! Јесам испала слатко на тој фотографији, али она не би требала да стоји овде. Како је и ко дошао до ње?! ,,Госпо’јце“, огласило се иза мојих леђа, ,,зашто не бисте почели с доручком? Мислим, има много за урадити данас…“ Причао је чудно, са чудним акцентом. На средини је стајао велики и дугачак постављен сто. Салвете су биле израђене од најфинијег материјала, а по ћошковима су биле извезене мале ајкуле. Каква прецизност! Таман да посегнем руком ка столици, кад ми неко притрча, ухвати својим снажним рукама за рамена и одгура ме до зида тако да сам се леђима наслањала. Био је превише близу. Ближе него што сам уопште могла да очекујем од некога ко је самк тако улетео. Да ли је то уопште и био странац за мене? Челом је додиривао моје и дисао је брзо и исецкано. Дах му је мирисао на менту. Одједном, све је почело да мутно… Као кад погледате слику која је сликана у покрету. Затворила сам очи. Поново сам их отворила. Нагло. Те особе више није било. Ја нисм била у велокој соби с стакленим прозорима. Нисам стајала. Лежала сам на песку, сува. Благи таласи квасили су ми стопала. С десне стране се нађазила велика стена. Могла сам да назрем моју гардеробу тамо. Мрак је. Звезде… То… То је био сан? А чинио се тако стварним… It was just a dream. Just stupid dream! Зашто је морао да буде…? Потпуни је мрак. Тишина. Све је тако… Бистро. Савршено. Биди се свака, чак и најмања звезда на модром небу без облачка. Прелепо је. Свеже, али не хладно. Пријатно. Полако устајем и нажалост се враћам у стварност. Морам да се вратим у апартман, сви ће де забринути… Трчим по своју гардеробу и све тако у купаћем настављам ка апартману. Цео свет је напољу. Разна мала шарена светла су долазила одасвуда. Врућ плочник је исијавао. Смешим се. Опет га видим. Али у мислима. Прогони ме…

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>