Седмо поглавље

Људи из села кажу да је тај плац најлепши од свих из села. Са прелепим погледом, блажим косинама и најчистијим ваздухом. Црвена и зарђала, то је прва капија коју видите кад званично крочите у село. У ствари, зависи с које стране долазите. Громадне планине настављале су се једна на другу, као да се такмиче која ће брже да порасте и пре стићи небо. То вам је мој плац. Наш плац, где су се увек догађала чуда.
Предговор:

Здраво, здраво! Тренутно, седим на усијаној стени и гледам…Гледам напред. Нисам у Београду, наравно. На селу сам. Покушавам да рашчистим своје мисли и пустим да их продува хладан ветар, али…Није то тако лако. Просто осећам да је немогуће немати мисли, не мислити ни о чему. Пуштам моју омиљену песму, She wolf од Sia-e. Подсећа ме на једну особу…На особу која можда никада неће сазнати истину.

***

Скидам лепршаву мајицу и стављам је поред себе не скидајући поглед с пучине. Журно скидам и шортс и остајем у купаћем костиму. Нагињем се преко ивице стене и гледам у бистру воду. ,,Нема стена“, помислих. Сада не осећам ништа. Не видим ништа. Желим само да скочим. Удаљавам се, малим спорим корацима и затрчавам се. Скачем, правим салто и бацам се у воду на главу. Жмурим. Ледена вода преплавља ми тело и хлади га, изједначује га са својом температуром. Улази у уши и пуни их. Хладно је. Пријатно. Све јемрачно. Логично, жмурим. Мислим о свему. А он је све. Сањала сам…Сањала сам да је рекао не које се односило на Тинино питање: ,,И? Да ли ти се Хана на крају свиђа?“ Била сам погођена, али нисам плакала. Била сам тужна, али нисам драмила. Само сам…Писала. Да, писала сам дневник. Било је то…Некакво писмо… Сећам се само наслова: Драги Тони. Сећам се осећаја олакшања кад сам завршила с писањем. Била сам срећна. Срећна што ће напокон да зна, чим прочита писмо.

Рукама ,,склањам“ воду са стране и моје тело испуњава ту празнину. Треба ми много више времена него што сам мислила да изроним на површину. Одједном, осећам нешто око својих ногу. Све више ме стеже. Почињем да паничим. Нагло отварам очи и покушавам да се избатргам из стиска. Не… Превише је јако! Почињем да млатарам ногама и грабим рукама ка горе. Не крећем се…Бар не ка горе! Паничим и веома сам уплашена. Шта се дешава? Све моје ћелије уперене су у тачку додира тог непознатог тела. То је…Рука. То је људска рука, да! Вуче ме ка дубинама мора, а ја полако губим ваздух. Сваки пут кад се тргне, изгубим све вишеваздуха и снаге. Осећам да нагло стајемо и непозната особа ми у иста угурава цевчицу за ваздух. Дишем. Дубоко удишем ваздух. Додуше, теже је него што саммислила дисати оз те цевчице кад је пола океана мад тобом! Брзо склања ту ствар с мене и наставља да ме вуче ка доле, ка дубини. Не могу ништа да учиним. Овако далеко од површине, само у купаћем, не могу ништа да урадим. Притисак на грудимаи срцу постаје све већи. Све ми је непријатније. Затварам очи, препуштам се.

Следеће чега се сећам били су гласови. Шта више, не верујем да је било више од два гласа. Трепћем, тешко крећем своје капке. Тешко ми је да померим било који мишић у мом телу. Мој мозак се полако буди, срце почиње убрзаније да ми ради. Покушавам да схватим где сам…Али то је скоро не могуће у мојој садашњој ситуацији. Тотално сам омамљена. Још увек сам у мокром купаћем костиму, али испод два ћебета. Још више се увијам у њих и почињем благо да дрхтим. Гласови се чују мало даље. Нерадо, широм отварам очи. Ова соба изгледа прилично ,,питомо“. Велики, брачни кревет, с обе стране по један троугласти, ноћни, стаклени сточић са малом лампицом. Соба је велика, са једниђ великим, чупавим, огруглим тепихом на средини, испред кревета. Са десне стране, поред врата, налазе се два велика ормана са огледалима, а са леве стране… О мој Боже. Ово је прелепо. Оувлачим се из ћебића и болако устајем из кревета. Прилазим великом, стакленом зиду. Као што сам рекла, уместо друге полобине левог зида, налази се стакло. Ох, ово је прелепо! Мали и слабашни сумчеви зраци су се ограчи на стаклу. Једва их видим. Море, тако савршених и моћних плавох боја у себи носи толико лепота. Рибе које нисам ни умишљала у својој машти, сад су предамном и дели нас само један слој стакла. Назирем гребен у даљини. Огроман је, величанствен. Корали, сасе и морске звезде најразличитијих боја седе баш тамо, посађени и чекају. Чекају своку судбину постојања.

Чујем шкљоцање кваке и пдмах затим један глас: ,,О, видим да се принцеза пробудила!“ Окрећем се и затичем… Ово је не могуће! ,,Тони?! Откуд за име…“, ,,Не, не“, брзо ме прекида , ,,нема много питања! Све ћу ти објаснити за доручком, принцезо! Имаш гардеробу у орманима…“ Још увек сам укочено стајала, али сад ћутим. Не знам где сам, где су ми родитељи, да ли се брину… а он ми не да да питам! Какав безобразлук! Али како да се љутим на њега… Баца поглед на мој купаћи и целокупно тело. Благо, једва видљиво се осмехне, окрене се и изађе оз собе. Ваљало би да се пресвучем. Мокар купаћи није могао скроз да се осуши иако је био испод ћебића. Одлазим до ормана и отварам га. Ту стоји моја сува гардероба (она коју сам оставила на стени) и још доста друге гардеробе. Вадим свој шортс и мајицу, на брзака се облачим и излазим из собе.

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>