Пето поглавље

Кад умреш, није ти тешко. Ништа те не боли. Тешко је другима ок тебе. Тешко је твојим ближњима који те гледају, који те губе. Ти си срећан и на бољем си месту док људи који су те волели, тугују и плачу данима. Ниси више физички са њима и не можеш да им кажеш да је све у реду. Не можеш да им докажеш да смрт није крај живота и то никад нећеш моћи, осим да је они сам не искуси.

Предговор:

Хееј! Као и увек, слушам музику уз гомилу чоколадних кексића и само пишем…Мислим да сам смислила како ће да ми се зове будућа књига! ,,Живот у сну“…Мени збучи прилично тајанствено и занимљиво.

***

Стављам маску за роњење и ускачем у воду. Пливам мало даље од наших лежаљки и меканих пешкира, али још увек близу обале. Испред мене се пружао један велики, стеновит гребен. Све време сам под водом. Шта је у ствари летовање без роњења? Не могу ни да замислим! Пливање просто не може да се пореди с роњењем. Није исти осећај кад зарониш главу и вода буде свуда око тебе… Не схватам смисао ако не зароним дубоко и не извадим нешто…Неку шкољку, јежа или било шта слично! Прошле године је мој тата изронио једну велику шкољку са бисером. Било је фасцинантно гледати ту малу куглицу. Бисер је део шкољке. Пре настанка у шкољци се налазило некакаво зрнце. Зрнце песка. Зрнце нечег тотално непотребног  и небитног. Нешто што би ми згазили без гриже савести и бацили. Шкољка има ту моћ да од нечег безвредног направи нешто исто толико ситно, али толико вредно да један примерак кошта читаво богатство. Та бела, глатка куглица некада ке била ништа. Сад кад погледамо, шкољке су толико моћне…и вредне. Ми људи ценимо ту њихову особину. Али, шта се заправо дешава? Кад упадне то зрнце нечега, то шкољку жуља и боде. Смета јој. Полако, она почиње да лучи неку специјалну супстанцу чиме облаже зрнце. Много времена треба да се потроши. Пролазе године, деценије, а маса око зрнцета се увећава, стврдњава и постаје глатка. Године исцрпљујућег рада. Више не смета, сад краси. Сад је пријатно имати ту куглицу у себи. Требало би да се угледамо на шкољке. Њима није проблем да трпе бол, и чекају да прође. Ако се то ипак не деси, почињу да раде на проблему и полако га ублажавају. То је процес који траје веома дуго и споро. Али шкољка не одустаје, већ се бори и иде даље. Шта би било кад би се људи угледали на та упорна створења? Свет би био много лепше место за живот.

Израњам из воде и схватам да сам на непознатом месту. Сунце пржи, а ја стопалима додирујем сув песак. Сад сам далеко од познатих лица и непријатних погледа. Сад сам у свом свету и ништа ме друго не занима. Као кад се птичица вине у небо, високо, високо и лети тако сасвим сама док јој ветар милује мала крила.

Гимнастика. Та чудна реч постајала је све изазовнија насупрот белом дану. Постајала је све тежа, мистичнија. Постајала је све привлачнија сваким новим покушајем неког покрета. Сад не говорим више о самој речи, ни о њеном значењу. Говорим о појму који су људи одредили да реч гимнастика описује. Бирам један празан простор, који је представљао границу између два народа; Илити – кафића 😀 . Захрејала сам леђа, ноге и руке (иако то није било потребно), а зној ми се сливао са чела и испаравао још при покушају да се приземљи на песак. Акробатику волим да радим кад сам сама, далеко од свих људи које познајем да би избегла исмејавање, ругање и непријатне погледе. То је време посвећено мени, период у коме могу да вежбам оно што ми не иде баш најбоље и да тај покред доведем до савршенства. Тако сам, на пример, увежбала савршену звезду, радила премете на које нисам ни помишљала раније. То је био превише велико покрет за мене. Али не и сад. Сад то знам. Увежбала сам. Научила сам за себе. Сад идем даље. На следеће ниво. Усавршавам. Радим. Вежбам. Добро де, доста с тим кратким реченицама! Топлота је утицала на мене и, за дивно чудо, више ме је стимулисала, а моји мишићима је било много лакше да се растежу и раде покрете који ми падну напамет. Полако ширим ноге, продам кроз ситан песак и веома лагано, елегантно, спуштам се у савршену мушку шпагу. Осећај је невероватан: осећати тло целом дужином ногу. Знала сам да сам постигла нешто. Упоредимо мене раније са овим сад. Разлика: метар! Такво растезање на леву ногу било је подједнако пријатно, елегантно и савшено. Поготово што у исто време, док разгћем масу царства зрнаца, склањам површински светли слој и долазом до кладног, полу – мокрог песка. Једно царство се повукло и сад је дошао ред на друго да влада. Али, није све савршено. У женску шпагу где ми је десна нога напред, спустила сам се као неки зарђали робот коме су батерије при крају. Плус није ни цела. Признајем, мало ми фали, и то је ново, али није ни упола добро као остале шпаге. Разочарана сам и у њој остајем најдуже, иако је најнепријатније и најболније. Радим звезду неколико пута. Али на леву ногу. То знам. Сви воле да раде оно што им добро иде. Такође, радим звезду и из залета. То је корен и почетак за много покрета. Сад није савршено, није беспрекорно. Осетила сам то. Прошли пут, на том роштиљу код неких, мени непознатих пријатеља, урадила сам чистије од сузе и префињеније од порцеланске глине. Дакле, да не будем више досадна са силним описивањем, схватим у неком тренутку да је прошло чак неколико сати! Само сам радила познате ствари. Нисам била у нагону да радим даље, а и било је превише топло! Премет нисам ни пробала, ни помислила на њега. На брзину радим пребацивање преко лактова, чисто да будем мирне савести, јер и то знам солидно. Вратила сам се у воду. Била је превише свежа да моје угрејано тело, тако да сам улазила полако. Веома полако и разгледала околину, људе. Одједном, облио ме је хладан зној. Стресла сам се. Прво сам пљила у ту мистичну особу да се уверим да ми се не привиђа, а кад се окренуо, била сам тотално сигурна да је то он. Да, знамо сви на кога мислим кад тако кажем… Имала сам неку жељу да побегнем, али ноге ме нису слушале. Била сам у води скоро до колена и само стајала. Било ми је мало непријатно да га опет видим после оног јуче… Почео је да ми прилази, а ја сам се одједном покренула и нагло ускочила у воду. ,,Чекај Хана!“, огласио се и ја сам мало посустала у брзом пливању, неким чудом, желећи да ме ухвати. Зашто? Стварно не знам! Дохватио ме је за руку, нагло ме повукао ка себи и усправио ме. Био је тотално прилепљен уз мене. Једна његова рука била је обавијена око мог струка, а другом ме је још увек држао за зглоб. ,,Дугујем ти ово…“, рекао је тихо, али не кроз шапат. Биле су то веома сигурне речи, али са малим подрхтавањем гласних жица у позадини. Наслонио је своје чело на моје и…

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>