Шесто поглавље

Свака прича, свако дело има своје дубље значење, дубљи и озбиљнији смисао за који су неки још не дорасли. Сањарева највећа врлина је смиреност. Озбиљан поглед на свет са нотом смирених очију, донриноси утиску да је сањар стално одсутан. И јесте на неки начин. Схватићете то само ако то и постанете и откријете дубљи смисао његове приче.

Предговор:

Хееј! Управо седим ма плажи и посматрам сав овај живи свет. Све је тако шарено и весело. У свом овом лудилу, сетила сам се и да речи имају душу. Могу званично да обележим годину дана писања мог блога! Због тога, направила саммали преокрет и драматичније ,,завршила“ прошло поглавље! А пошто и ја уживам читајући ова поглавља која, наизглед, немају ни сврху ни тему, можемо да уђемо и мало заголицамо тај Живот који сања…

***

…Страсно ме пољубио. Била сам веома изненађена овим његовим покретом, али сам се у дубини срца надала да ће се ово некад десити. Није ми дао да размислим о томе шта би могло да уследи. Није било паузе између последње реченице који је изговорио и пољупца. Почео је сасвим сигурно, као да је знао да ми неће сметати и да се нећу опирати. Предухитрио је сваку моју мисао, сваки мој покрет. Његове усне клизиле су по мојима и брисале сваку трунку страха и сумње. Меке, али хладне, водиле су причу којој нема краја. Био је озбиљан али у исто време и лудо заљубљен. Осећај је био веома пријатан, божанствен, али чудан јер до сад никад нисам осетила туђе усне на мојима. Да, ово ми је први пут, први пољубац. Нисам била спремна, плашила сам се, нисам знала како ће то да изгледа, али сад сам се препустила. Уживала сам не размишљајући ни о чему. Кад сам осетила његове усне на мојима, тог тренутка сам направила баријеру и нисам допуштала ни добрим ни лошим мислима да се шетају по мојој глави. Заледила сам их. У ствари, нисам ја, бар не свесно. То је учинио тај осећај. Ово је један од ретких случајева кад допуштам да срце буде брже од главе, да пре него што нешто урадим не размотрим ситуацију. Први пут да нешто радим без размишљања, да допуштам да моје срце води. Обично сам хладнокрвна и опуштена на сваки догађај, али кад је љубав у питању, тешко то постижем.

Седим на ивици сиве, хладне стене. Веома је високо од воде. Поглед је прелеп. Море је веома мирно, а уморно сунце губи и последњу трунку снаге и почиње да пада. Полако, веома полако, гаси се у сланом мору стварајући најразличитије одсјаје боја на небу, подједнако лепе. Пуштам да ми се једна нога клати и прелази ивицу литице, док другу ипак савијам, обавијам поцрнелим рукама и на колено наслањам тешку главу. Тотално сам збуњена. Ипак, обавија неки осећај задовољства. Смешим се. Француски пољубац. Зашто се баш тако зове? Па, донекле је и логично. У Француској се налази град Париз кога људи сматрају најромантичнијим на свету. Ваљда због Аjфелове куле, не знам. Француски пољубац је свакако романтичнији и страснији од обичног. Да ли ово значи да смо сад нешто више од пријатеља? Да ли ово значи да осећамо исто? Овај пољубац може да значи свашта, али не мора ништа. Шта би се десило, на пример, да му кажем да ми онај пољубац ништа није значио и да ми је он само друг? Да не осећам ништа више према њему? То би била лаж. Једна велика, непобедива лаж коју ја не бих смела да изговорим. Некоме би била безазлена, мала. Заборавило би се на њу. Тако неки мисле. Сањари попут мене нису такви. Сањари су увек у свом свету, али у стварности размишљају разумније него што изгледају. Живот је једна велика, мучна школа у којој, ако одустанеш, одмах си изгунио. Али ако ипак пробаш, није ти загарантована победа, али је ипак могуће. Због тога ја размишљам озбиљније о целом смислу. У ствари, џаба се питамо шта је смисао живота, кад је то немогуће открити. Превише је велико и тешко за наш мали ум. Немогуће је, јер је живот једно велико питање, а ми смо одговор. Дакле, само је питање времена када ће људи разумети смисао постојања и сваке личности понаособ. Што се тиче оне лажи са почетка и ако узмемо у обзир ово што сам сада рекла, мој одговор би био: Лаж. То би дубоко повредило моја осећања и цело моје биће. Не знам шта би могао да буде мој одговор за цео живот. Порука или одговор, све једно. Можда сањар, али зашто? Сама себи тражим образложење и то одмах! У ствари, мислим да знам… Можда ништа од овога није стварност. Можда ми само сањамо. Можда живот тек креће кад се пробудимо. Можда, али нико нам не брани да маштамо у том сну у ком смо сви, а у сновима је све могуће… Ето зашто. Живимо у сну. Живот је сан, али и питање. Све је то тако замршено! Бацам се на леђа и ширим руке. Гледам те беле грудве паперја. Има их мало. Одједном, нешто ми пада на памет. Нешто лудо, помало опасно. Нешто што никад до тад нисам радила. Усправљам се и одлучно погледам у бескрајну пучину.

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>