Четврто поглавље

 

Ледени бисери воде квасили си ми врхове прстију, иако си ми руке већ довољно биле хладне. Очи су ми биле надувене од плача, а коса улепљена у топао зној. Вода је постепено постајала све топлија, све док није постала сасвим врућа. Није ми сметало. Погледала сам свој одраз у огледалу. Личила сам на малог, палог анђела. Једна суза почела је да се спушта низ мој образ. Није више било тог сјаја у очима. Одједном, само сам пала. Вода је и даље текла и шуштала у позадини. Поред себе сам напипала нешто течно, али лепљиво. Крв. Следеће чега се сећам, било је да размишљам: Коме ћу рећи? Јана можда то не би разумела, али би можда могла најбоље да ме утеши. Моја најбоља другарица би ме најбоље разумела, али би вероватно почела своји причу на ту тему. То би ми сметало. Разредна? Нее…Она то никако не би могла да схвати. Она је одрасла. Осим тога, шта она има везе са мном? Знала сам да ће ово да се деси. Сањала сам то…Јако давно. Сећам се…Тих неколико тренутака из будућности који су се стварно десили. Тата и мама су ме упорно убеђивали да се то никад неће десити. Хмм…Шта сад? Не знам шта ме заправо мучи. Ваљда то, што ћу морати да признам и себи и свима осталима. Ваљда то, што више нећу бити посебна. Моја породица више неће бити посебна. Неће се истицати. Биће као и све остале. Мучи ме то што ћу морати да одговорим: Моји родитељи су разведени. Та реченица ме изједа све више и више. Једном ћу само пући и неће ме више бити. Мој дух ће отићи на боље место.

Предговор:

Здраво свима! Још један нови дан, а сваким даном све више и више инспирација. Опет ја Сваком новом прочитаном књигом настаје још један отворен прозор који пушта светлост да продре у душу. Нисам баш дуго писала…Обавезе, обавезе и само обавезе! Па, зашто онда дужим уопште! Могла бих одмах да почнем…Иначе, мислим да сам смислила назив свега овога! Хтела бих да се зове ,,Живот у сну“…Желим да буде мистично али опет реално, оригинално…Мислим да је савршено!

***

Ујутру се будим свежа и орна, али јако гладна. Мирис из кухиње ширио се апартманом. Да, као што сам и мислила, палачинке! Ах, свиђа ми се почетак овог новог дана! Само је мана што не могу да се купам. Мислим, сада ми је већ боље ово чудо на руци што ми брани да се купам (!), али мислим да још увек није довољно зарасло.

Заузимам ,,место“ код оног дрвета. Тамо је стварно најлепше! Све лежаљке су заузете па смо прострли пешкире и асуре. Тек што сам се наместила, тек што сам села, огласио се мој телефон. Молим те да је Тони! 🙂 Иииииии…Јесте! Јестеее!

Т: Хеј, како си, шта радиш?

Хеј 🙂 Па ништа, ево, седим на свом старом месту, испод дрвета на плажи. :Х

Т: Супер. У последње време често мислим на тебе. И Тину, Кет наравно. Надам се да сам ти ја један од пријатеља као њих две.

Ха? Шта је то требало да значи? Чекај, да ли се ја то њему можда мааало свиђам? Како сад на ово да одговорим? Ох, ок, смири се Хана. Ово је тренутак истине. Тренутак живота или смрти. Аууу, ал’ ми је нека подршка!

Па наравно да јеси! Знамо се толико дуго…:Х

Стварно не знам да ли је ово исправно! Наравно, недостатак теме…Мада, можда и зато што не зна како да ми одговори. То је реалније. Она порука…Стварно ме је збунила! Не…Не знам шта да мислим! Не могу тек тако да дођем до одговора на моје недоумице…Требаће ми нешто што покреће мозак…Хммм…

,,Мамаа! :-)“, повикала сам.

,,Да, срце?“

,,Јел би могла можда, којим случајем, нешто слатко? Мислим, хладно а слатко…?“

,,Не знам…Ускоро ће ручак…Кад боље размислим, нећемо још да једемо. Да, можеш сладолед, ако си мислила на њега. Ево, изволи паре и иди купи!“

,,Да, јесам! Хвала мамице!“, рекла сам и отрчала ка кафићу у потрази за сладоледом. Сад треба да смислим како да питам за сладолед…Хмм…Како се каже кугла на енглеском, питање је сад! Ма, избацићу то!

_______________________________________________________________________

После ручка је сваком пун стомак. Мислим, логично, зар не? Ништа активно не може да се ради. Зурим у даљину.Одједном ми сине једна идеја. Завијена ми је рука, а не нога. Дакле, могу да квасим ноге. Могла бих да се прошетам дуж плаже…То би било лепо за промену. Просто не могу више само да седим! Осим тога, неће ми бити први пут да одлазим у непознато, сама. Такође, од кад сам овде већ сам то радила! Ишла сам да радим гимнастику…Ахх…Лепи су то били тренуци. Питала сам маму и она ми је, наравно, дозволила. Пљубила сам је и осмехнула се. Облило ме је самопоуздање и срце је почело да ми убрзано куца. Пошто је песак баш врео, буквално скакућем до мокрог песка. Вода ме запљускује и наноси на мене слој свежине. Сад сам у води до чланака и лагано корачам са јапанкама у руци. Гледам као при сваком кораку остављам иза себе траг. Сваки појединачно је део моје историје. Можда је то мало глупо, али је тако. Као да корачам у неком сну…Али сам будна, живим. Неко из будућности ће ићи мојим стопама. Бар се надам.

Полако излазим из ,,зоне купача“. Тренутно је све пусто и нема никога. Сама сам са собом. Ох, ипак нисам – и закопала се у месту. Не…Не! Не могуће! Да, слажем се, корачала сам у неком сну и још увек сам у њему! То је…Ок, ово је превише чудно. Зашто ми ништа нико није рекао? Испред мене је, у бермудама, не много близу воде, седео малдић кога веома добро знам; Кога сам упознала кад и моју најбољу другарицу Тину; Од кога сам млађа три године. Седи загледан у даљину и, за дивно чудо, не примећује ме. Бар ја тако мислим. То је…Тони…Напокон се смислим и седнем недалеко од њега. Не знам да ли би више волела да ме примети и почнемо да разговарамо или да прођем неопаженно. Шта да радим, шта да радим? Прво, није ми рекао да је на мору, а камоли у месту где сам и ја! Друго, кад је оволико близу мене (а није нешто много) цео свет ми се окрене наопачке…И треће, још увек ме није приметио…Одједном чујем грубо померање песка. Боље рећи, корачање. То је он, сигурно. Нема ко други да буде. Ијао, баш ми се приближио! Сео је толико близу мене да су нам се руке додиривале. Почињем убрзано да дишем, а моје срце већ увелико жели да напусти затвор иза решетки мојих плућа и да одлети – осети слободу. Мислим да се толико чују откуцаји да и Тони чује. ,,Хеј…“, проговара тихо и толико нежно да не знам шта да радим. Први је пробио лед и разорио непријатну тишину. Сад наступам ја. Треба ли да будем љута на њега јер ме је лагао или шта? ,,Хеј…“ одговарам скоро нечујно не гледајући га. Неко време се ништа нечује осим клепет крила крила галебова, удаљена бука купача и модро-плавих таласа који запљускују обалу. Сунце није више високо изнад наших глава и не греје онолико јако. Сад је већ у сутону што ствара пријатну атмосферу. ,,Љута си на мене?“, пита ме тако нежним гласом као кад отац тепа свом новорођенчету. Таман да заустим да одговорим, кад, огласи се његов телефон. Устао је и јавио се: ,,Да, да. Ево ме. Крећем. Ћао.“. Мало се удаљио и зауставио. Чини ми се као да је оклевао да се окрене. На крају ме је ипак погледао. Имала сам велику жељу да му видим лице. Није се много променио. Очи су му, наравно, још увек бисто плаве, прозрачне и, како ја кажем ,,демонске“. Лице му се тотално прочистило а кожа је попримила тамно – крем боју. Фантастичан је, као и увек. Мировали смо тако, као у некој сценској паузи у неким од холивудских филмова, али он је морао да се окрене и оде џогирајући. Лепи тренуци никад не трају предуго. Бацам се на леђа занемарујући чињеницу да ће ми се зрнца песка уплести у косу, срећна што се ово ипак завршило. Било ми је мало непријатно и једва сам дисала. Све дође и прође. Само ме занима да ли је имао жељу да ме види…? Ја сам, богами, имала, за њега не знам.

Све време мислим на јучерашњи догађај. Просто морам опет да га видим! На сваких десет минута палим телефон. Зашто ми не пошаље поруку? Могу то и ја, али…Не желим да испаднем нека јадница која јури момке са плаже! Ок, то је звучало чудно. Ма, кога брига! Само нек ми се јави! Одлучујем да мало разбистрим мисли. Волела бих да се купам… Проверавам рану на руци и, гле чуда! Добро изгледа! Бар боље него раније 😉 . Отрчавам до маме и она ми одговара: ,,Да Хана, можеш да се купаш!“ То је таква срећа! ,,Тата, Саро, чујете ли, могу да се купам!“, повикала сам са одушевљењем! ,,Опа!“, одговорио је тата, ,,Тркамо се до воде!“, повикао је и сви смо потрчали ка обали и ускочили. Прва сам уронила. Прелеп је осећај кад си у води. Тада, као да је време стало. Само рониш и гледаш запањујући морски свет око тебе. Никад не знаш шта ћеш ново открити и сазнати. Ронила сам дуго, јако дуго. Хладна морска вода ми је миловала зајапурене образе.

Одједном, видела сам нешто што се креће према мени. Чини ми се да је то силуета неке особе. Недалеко од те особе, групица старијих дечака се бацакала по води, потапали су се, правили акробације и добацивали се лоптом. Један се издвојио. Та прилика ми се све више приближава. Знам ко је то. Тачно знам ко је то и не смем да дозволим да ми исувише приђе. Дубоко удишем ваздух и зарањам. Почињем рукама да грабим напред. Тако пливам једно време застајкујући само да узмем ваздух на кратко. Дижем се на површину. Мислим да никад нисам тако брзо пливала, али ипак нисам довољно брза. Толико ми се примакао да осећам ускомешалу воду и мале таласе које прави замасима руку. ,,Хана, стани!“, викао је. Не смем сад да станем. Чекај, шта? Глас му је некако другачији…Стала сам и окренула се. ,,Тата! Ох…!“, радосно сам му притрчала и бацила му се у загрљај. ,,Од кад знаш тако брзо да пливаш? Никад те небих стигао!“, каже ми након што смо се загрлили. ,,Дуга прича, тата. Дуууга прича…“, одговарам му са уздахом. ,,Па, нећеш имати времена сад да ми је испричаш! Договорио сам се са пријатељима да дођемо код њих пре одласка. Они су у једном градићу поред Сивирија.“, рекао је у заносу. Нешто ми се и не иде нигде…Претпостављам да ће опет само моја сестра имати друштво, али нисам хтела да му кварим доживљај. ,,Ох…Лепо…“, рекла сам као одговор, мало сморено. ,,Хајде, Хана, опусти се! Правиће роштиљ, биће нам лепо!“ Ја сам се само осмехнула уз речи: ,,Идем да се средим и долазим!“ Таман сам хтела да изађем из воде, али сам се сетила нечега што ме је предухитрило. ,,Е, тата, хтела сам још нешто да те питам…Ко су били они момци с којима сам те видела пре него што сам почела да пливам?“, упитала сам га. ,,Што? Да се ниси заљубила?“ Да, јесам! ,,Не, нисам! Само ме занима! Мислила сам да си неки манијак или нешто слично…!“ Не, мислила сам да је Тони! ,,Ајде иди се среди па крећемо! Само немој да одуговлачиш!“, рекао је после доброг смејања! Промрмљала сам нешто себи у браду типа: ,,Ок…“, али мислим да није чуо.

Пошто неће бити никог старијег, нећу много да се китим. Најобичнији шорц и мајица и можда мааалкице сјаја за усне, сенке за очи… 😀 !

Већ смо у колима и путујемо. Тата је рекао да нећемо дуго путовати, али се мени чини као да смо већ читаву вечност у колима. Време тако споро пролази…Све време мислим о Тонију, наравно. Желим да научим те глупаве покрете из гимнастике! Те ,,ситнице“: премет, звезду, рондат и остало…Знам само шпаге. Јееј…Ала ми је нешто…Добро, де, небитно. Важно је то да…Еее! Стигли смо! Ох, напокон! Излазимо из кола и видим неке тотално непознате људе. Апсолутно их нисам никад видела! ,,Јао, ово је Хана, јел да? Била си тако мала кад смо те задњи пут видели!“, рекли су са одушевљењем, ,,Ово је Сара, зар не? Ох, тако си слатка! Сигурно ћеш се лепо слагати са нашим ћеркицама!“ Сарине очи су се испуниле жаром и жељом да упозна ту малу дечурлију. Ја сам се само повукла у себе и нисам обраћала пажњу ни на кога, првих неколико минута. Онда сам одлучила да, ако не урадим нешто, умрећу од досаде! Устајем са столице и изгледа да ме нико не примећује. Одлучујем мало да шњурам около, да видим чега све има. Отишла сам иза ове велике викендице. На моје велико запрепашћење, тамо се налазио један велики, бетонски плато, а одмах поред, огромна трамболина. Зинула сам од запрепашћења. Надам се да нико неће приметити…Осим тога, зашто би им сметало да на кратко позајмим трамболину? Изувам се и улазим у њу. Прво лагано скакућем по њој да би се ослободила. Мој тренер је увек причао: ,,Прво се упознајте са тереном да неби опипавали подлогу као неки слепац!“ Полако почињем да убрзавам темпо и повећавам критеријуме. За само неколико минута, већ сам почела да се бацакам и радим неке покрете за које сам мислила да никад нећу скупити снаге да их урадим. Радим двоструки салто и унапред и уназад. Осећам се толико сигурно на овом чуду да могу да урадим шта желим. Као кад мало штене први пут види тениску лоптицу, тако сам се и ја играла са мојим могућностима. Сад премет и звезда није било ништа посебно. Ипак, увек кад се спремам да урадим нешто тако, срце ми заигра као да ми је први пут да се пребацујем. Одједном, одлучујем да све ово пробам на тврдом тлу. На том бетонском платоу. Ако паднем, болеће, али сад знам какав је осећај. Знам шта треба да урадим. Гледам у ту сиву зараван и маштам. Па, шта може да пође по злу, осим да паднем на главу и изломим коју кост 😀 ? Надам се да ћу увек моћи да наставим са мојим циљем – гимнастиком. Полако силазим низ металне мердевине наслоњене о трамбочину. Заузимам положај за почетак било ког покрета и стајем на бетон. Уздишем ииии…Да! Урадила сам га! Урадила сам премет без помоћи и одмах устала! Понављала сам овај покрет неколико пута док није постао савршен. Једном сам се залетела и урадила прави правцати премет! Наравно, зарадила сам неколико модрица и дочек је болео, али вредело је. Е сад, стварно не знам шта ми је. Заузимам став за почетак. Залећем се, радим онај прави премет. Одмах потом, без паузе радим савршену звезду из залета, на то одмах надовезујем један салто и завршавам на сопственим ногама, мало се тетурајући. Завршавам ,,завршним покретом“ и задихана, осмехнем се сама себи веома срећна и задовољна. Не жалим што сам се овако обукла нити што сам уопште дошла. Одједном, чујем нечије тапшање. Као…Као да неко аплаудира. Окрећем се и умало да се нисам онесвестила, оставши укочена у месту. Да, то је он. Све време ме је гледао шта радим. Сад ме је тако срамота! Полако корача ка мени са осмехом, још увек тапшући.

,,Откуд ти овде?!“, рекла сам шокирано.

,,Позвали су ме. Моја мама и тата су овде такође. Тина није хтела да дође. Одкуд  ти овде?“, одговорио је као да се ништа није десило…Ма какви…

,,Ја…Овај…Хмм…Мене…Нас су такође позвали!“, рекла сам једва. Горим, баш ми је вруће, а Сунце ми не помаже. Човече! Ја сам још увек у шоку! Како то да ти људи познају и Тонија?! Он само климне главом, у знак одобравања.

,,Па, стварно си била феноменална! Мислим да никог нисам видео уживо да то ради! Стварно је била част гледати те!“, изјавио је са одушевљењем и успут се полако примицао. Сад ми је толико близу да могу да чујем како његово срце помахнитало пумпа крв у вене. Имам јако чудан предосећај… Узима ми руку и благо је стиска. Ставља руку око мене и привлачи ме још више. Гледа ми очи, па усне. Очи, па усне. У реду, ово већ мислим да је мало претерано! Mислим да желим да искочим из своје коже. Могу да осетим његов дах на мом лицу. Затворила сам очи иии… ,,Хана! Требa да кренемо! Где си?“, чуло се као да је особа која то говори веома близу. Нагло отварам очи и одвајам се од Тонија, притом га мало одгурнувши. Мој тата ме је звао. Отрчала сам до њега и осмехнула се. ,,Ту сам! Можемо да кренемо! :-)“, и села у кола.

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>