Треће поглавље

Танки звукови чули су се у позадини. Жице на гитари су вибрирали и тај мили, тужни звук ширио се ваздухом. Ватра је пуцкетала у позадини, на гранчицама мокрим од кише. Гледала сам у звездано небо. Било је бескрајно много тих светлећих тачкица горе. Свака Звезда гори више него што можеш да замислиш. Свака гори за једну изгубљену душу, као светоник.

Предговор:

Hey, guys! Да ли сте икад помислили на јахање? На коње уопште? Е па, та моја мисао је била толико јака да ево, управо сад, седим на песку, на хиподрому, поред мог омиљеног тркачког коња – Ина Морото. Њена бела длака густо је посута сивим и црним тачкицама неправилног облика. Бржа је од свих остaлих коња у клубу. Дакле, најбржа је. Волим брзину, страст. Волим звук топота коња. Волим њу. Величанствена, поносна, али ипак права маза! Дакле, she is perfect! 🙂

***

Буди ме изненадна тишина. Вау, каква реченица! Али стварно је тако! Кад се човек навикне на буку, да ради у бучном окружењу, онда му је чудно кад све постане тихо. Па, то ме је пробудило, јер не могу ништа да радим у потпуној тишини (осим задатке из физике 😀 ). Растежем се и све почиње да крцка Трљам очи и подижем поглед – не крећемо се, нема никог у колима. Сигурно смо стали на некој пумпи…али не, чекај, палме? ПАЛМЕ на пумпи? Нешто ми је то чудно! Отварам врата и искачем у ,,спољашњу средину“, што би моја наставница биологије рекла! Одједном…аххх! Падам у трновито жбуње! Јаоој све ме болиии! Покушавајући да се искобељам одатле, грабим гране као да ће ми то нешо помоћи и правим једну дугу огреботину на подлактици, која убрзи почиње да крвари. ,,Ахх мајчице!“ ,тихо сам рекла наглас. Кад сам се најзад ишчупала из тог проклетог жбуна, видела сам да сам направила једну велику рупу у њему. Па, зар није циљ живота оставити траг за собом? Е, ја см то управо урадила! 😉 Почињем да се осврћем да бих схватила где се налазим и у очи ми упада натпис на табли од белог камена који се пресијава, оивичен глатким мермером:

ALKALONI

by the sea

Oдмах преко пута налазио се…ПРЕДИВАН ХОТЕЛ СА БАЗЕНОМ! Какве сам ја среће! Сваки стан има плаве гриље и прозоре, а врата (такође плава) водила су на терасицу са белим столом и столицама. Поглед је падао на зеленило које је окруживало овај мали паркинг. Ту су биле мале буцмасте палмице које зовем ананасима зато што баш личе на њих! Ту смо имали и велике, тропске палме (додуше без кооса, ал’ ок) и неко дрво налик нашој тиси са розе-љубичастим цветићима. Латице су биле свуда около и чиниле ово место романтичним. У дугим жардињерама били су поређани кристално бели облутци. Само да није све то окружено глупим асвалтом, било би то право место за изласке! Најбољи део тог хотела био је базен са бистром водом, белим лежаљкама и плавим сунцобранима. Стварно прелепо…Али, хеј, чини ми се да нешто чујем…нагло се окрећем и видим маму како поставља сто на некој врсти терасе и Сару како ми маше. Стаани мало, они нису у апартману који је део тог хотела. Испред мене се пружа велики травнати простор са путићем од пурпурне цигле. Туда су  биле ,,разбацане“ ниске, лоптасте лампе. Трава је местимично посута листићима неког грчког дрвета. Велике, широке зграде, не много високе, са апартманима, офарбане су у прљаво – крем или светло љубичасту. У тим ,,зградама“ били су направљени пролази поплочани пурпурним и веома светлим, смеђим плочицама. Ту су спиралне степенице које воде до осталих спратова. По ободу овог простора, уз зграде, било је посађено цвеће свих могућих боја. Около су биле мале терасе које су биле укопане у земљу, повезане са тим зградицама. Путић се завршавао на шеталишту, а одмах иза – плажа, море. Сви су били боси и у купаћим костимима. Званично смо стигли на море. Погледам у елегантни хотел. Ако имам море, шта ће ми базен? Отрчавам до маме и таман да заустим како ми се овде стварно свиђа, а она ме прекида: ,,Хана, душо! Шта ти се то десило?!“ Ах да…трње… ,,Хахаха…да…па знаш…Маа, идем да се истуширам!“ Она само преврне очима и наставља да поставља сто.

На плажи сам. Пардон, на плажи смо. Стварно је прелепо да после читаве године осетим како ми стопала пропадају у сув песак. Качимо лежаљку за љуљање, а одмах поред смо распрострели наше велике, шарене пешкире. Пошто се плажа налазила одмах до шеталишта, само су је палме и ,,ананаси“ одвајали од остатка света и чинили је још чаробнијом. Ја сам једна од оних који не остају на плажи и кулирају цело лето мислећи да су неко и нешто. Нисам џабе прешла оволики пут за то! Нема шта, одмах идем у води без даљег одлагања! Зовем Сару и почињем да одбројавам: ,,Три…два…један…Сад!“ Најбрже што можемо затрчавамо се у воду и бацамо се у њу, одмах урањајући. Првих пар тренутака су савршени…Прелеп је осећај опет осетити слану, морску воду како ти милује лице и расхлађује твоје уврело тело. Одједном осетим јак бол на подлактици руке. Пече! Јаооој! Бро истрчавам из воде и враћам се у стварност. Јаооооојј! Лупим се по челу. Огреботина! Дотрчавам до ,,нашег места“ и поливам руку слатком, хладном водом и облије ме олакшање. ,,Глупа рана!“, пиљим у њу и бацам се на лежаљку. Изгледа да ћу пола времена овде провести у овој лежаљци… ,,Шта је било Хана, љубави?“, пита ме тата гледајући ме сажаљиво. Без речи му показујем на дугачку огреботину на подлактици. Он се само осмехне и каже ми: ,,Бар ћеш имати времена да ове године пробаш све врсте сладоледа, ишчиташ све књиге и успут научиш грчки 😀 !“ Хах, бар нешто. Увек зна да ме развесели својим шалама…Узвратим му осмех али убрзо и преврнем очима.

Досадно, досадно и опет досадно…Обично, кад ми је баш МНОГО досадно, мислим о једној чудној ствари. Тини је једанпут тата рекао да замисли нешто веома симпатично, кад није могла да спава: Две сестре – зеке на ролерима које играју одбојку. Дошла је код њега у собу и био је мрак. Била је бааш мала. То ми је било толииико слатко да сам га запамтила и чувм ту причицу у фијоци са посебним стварима (која је огромна). Загледала сам се у даљину. Тамо, мало острво. Не, није толико мало. Неистражено острво. Нетакнута природа. Замишљам како би било да сад тамо…Ко зна шта бих радила! Мало ближе, на средини тог плаветнила, плута бела једрилица. Као сцена из књиге ,,Vanilla sky“. Ваздух је почео да се комеша и прави поветарац…а ја лагано тонем у сан…

,,Тринг, тринг!“ ,,Ах шта то…?!“ Туф! – чуо се туп пад моје задњице (или ти на латинском ,,gluteus“) о песак. У реду, расанила сам се. Не треба ми више ништа. Мој телефон ми стварно не даје мира! Враћам се опет у свој стари положај, бацајући се на лежаљку. Откључавам телефон и имам шта да видим…порука. Е да видимо ко је тако дрзак и безобразан лудак који ме прекида у поподневниј дремци… Дакле, порук је од…Тонија. Чекај, ШТА? Од Тонија?? Тонија?! ТОНИЈА?! Мајко, мајчице! Повлачим све што сам реклаа :-D! Прво, он нема мој број, друго, он је ,,неки тамо дечак“ који се јавио мени – девојчици?!  Да видим шта хоће…

Т (Тони): Дођи данас поподне у шест сати код Великог бора…

Ха? Шта ово треба да значи

Тони, јеси ли то ти? :Х (Хана=ја)

Т: Можда…

Ако си то ти, знај да ме плашиш! :Х

Иначе, нисам код куће :Х

Т: Ох, ма дај!

Хух, то је ипак он! Пао ми је камен са срца! Шта ли хоће…? Хмм, могла бих само да проверим ипак…

Разговарам с Тонијем, јел’ да? :Х

Т: Да наравно! Шта мислш?

Откуд знам! Има свакаквих манијака! :Х

ОК, нисам требала то да кажем! Увек сам под неком тремом кад се дописујем с њим! Буквално једва чекам да се заврши, али такође једва чекам да почне! Чудно, знам…Или, можда не…?

Ниси знао да сам на мору? :Х

Т: Ма знао сам ал’ сам заборавио 😀

Т: Шта ти се десило са руком?

Облио ме је хладан зној.

Ко ти је то рекао? :Х

Т: Тина

Ахх даа…Послала сам порукицу и њој и Кет кад сам сигла..и шта ми се све издешавало у првих пет минта овде!

А одкуд ти мој број? :Х

Т: Тражио од Тине

Тражио? Хмм… Маа заврзујем се о глупости и ситнице! …

Геније! :Х

Т: Знам 😀

T: Ниси ми одговорила на питање!

А..Ма знаш, хтела сам да претучем трновито жбуње 😀 :Х

Т: Геније!

Знам!:-D :Х

Обично се овако завршавају наши разговори…али…

Јесам ли ти досадна? :Х

Т: Не, што?

Онако… 😀 :Х

Могу онда да те питам шта је значила твоја прва порука? :Х

Кратка пауза…

Т: Кад се враћате?

Зашто не жели да ми одговори? Чудно… Не знам да ли још да се држим те теме или да идем даље. Кет ми је једном рекла да дечаци воле изазове… Па, онда нема премишљања!

Ово ми је тек први дан! Имам још целу недељу пред собом :Х

Т: Аа…ОК

Јаоооој! Толико не волим кад само тако ,,круто“ нешто напише! ,,Хана, идемо на ручак!“ Супер! Ионако нисам знала шта Тонију да одговорим… Додуше, желела бих да се ово не прекине…или можда желим? Ма, држаћу га мало у неизвесности! ,,Ево ме!“

Е морам да идем да ручам :Х

Т: ОК, ћао! Чујемо се

Баји! :Х


 Размишљала сам: Не могу да се купам, али…хмм… ОК, ово је луда идеја! Желим…ради ми се гимнастика! Док ми ова огреботина не нестане, вежбаћу. То није лоша идеја…Само замишљам себе како све радим савршено, знам све савршено, најбоља сам у групи…То је до сад био само сан јер нисам имала ни времена ни места за вежбање! Сад…могућности су велике да бар нешто успем! Устајем са пешкира и уздишем дубоко гледајући право напред – у море док ми се слике мотају по глави… ,,Стићићу до вечере!“, кажем мами и тати и крећем. Одлазим до плићака и газим у воду скоро до колена. Почињем да трчим. Пре сваке вежбе треба трчати зар не? Само отежавам посао и то ми је циљ. Мало да смршам и да набијем мишиће! Знојм се, не знам шта је вода а шта зној. Нисам понела ни качкет ни воду за пиће. Сварно нисам ни на шта мислила! Након неког времена, заустављам се где нема много људи. Не волим да вежбам пред другим људима јер ће да буље у мене мислећи да сам лудак! Радим вежбе за шпагу, мост и све остало. Разибавам сваку кошчицу јер нисам дуго радила. Растежем се и све радим са дозом страха јер постоји могућност да се укочим или тако нешто. Страх је мајка опрезности! Полако се спуштам у мушку шпагу и…Не могу да верујем! Спустила сам се скроз! Отрчавам до шеталишта и понављам исто. Хах! Знам целуу!!! Пробам да урадим и женску на обе ноге…Ох! Ово сањам! Тако ми МАЛО фали! Ако овако наставим, знаћу све шпаге, обичну звезду и звезду на једну руку, обичан премет и премет на лактовима, све врсте стоја…Ахх! Тако сам узбуђена! Радим мост без проблема…Ако овде не успем све ове акробације, нећу нигде! Овде је све мекано па и ако паднем, неће ми ништа бити!

Сати пролазе, а ја вежбам без престанка… Игноришем пролазнике, време, глад и жеђ. На крају, одлучујем: покушаћу да урадим премет. Припремам се и уздишем гледајући у песак. ,,Морам ово да урадим!“ Бацам се иии… ,,Трас!“ Руке су ми попустиле и леђима сам треснула о песак. Дижем се сва задихана тресући руке. Па, ово је био први пут! Истежем леђа и враћам се у плићак. ,,Па, доста је за данас! Ахх…Кад научим све, волела бих да ме Тони види како се преврћем, пребацујем…Било би феноменално! За сад, само вежбање!“ Now, I’m Alive. I’m unstoppable.

One comment to Треће поглавље

  • Jana =)  says:

    Pa ovako… Ovo poglavlje je zaista zanimljivo. Sada jedan deo u komentaru koji ćeš samo ti razumeti😉: znaš onaj deo gde si opisivala da je sve plavo(?) e pa znaš na šta sada mislim… (?!) 😂😂😂😍😍😍😍❤❤❤❤❤❤❤❤❤ da da… Na to! 😂😘😍 A inače… Super ti je ovaj nastavak nadam se da će ih biti još dosta. Mogla bi da izda knjigu😉📕📒kako hoćeš! Kao i uvek… Imaš definitivno moju podršku… 😍😘😘

    Nedostaje mi tvoj zagrljaj i topli obraz jedva čekam da te ponovo vidim! Pozdrav od Tonija i njegove sestre😘😘😘😘😘😘😘😘😘😘❤❤❤❤

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>