Друго полавље

Лепота је истина, а истина лепота. Истина је прелепа, небитно каква је. Било да је страшна, лоша, или добра, очекивана. Прелепа је јер је истина. Истина је светла. Истина прави од тебе човека. Ја желим да будем ја.

Предговор:

Здраво свима! Читам једну књигу коју ми је дала моја BFF: ,,Све о мојој сестри“ (управо ми је постала омиљна :-))и слушам песму од Sie – Angel by the wings (опет :-D). Просто сам очарана и књигом и песмом. Суштина целе књиге је помало језива као и мелодија песме. Све се уклапа.

И други део мог романа је на лето. Додуше, наредних три – четири ће бити. Време се баш и не уклапа, али све за књигу!

П.С. Дубоко се извињавам што други чланак оволико касни 😀

***

Возимо се скоро 2 сата и ускоро ћемо да пређемо границу за Бугарску. Нисам могла да заспим. Зашто бих? Треба да уживам у датом тренутку, а не да чекам шта ће се следеће десити. То ми је рекла разредна на екскурзији у петом разреду, на путу до Тршића. Била сам нервозна и нестрпљива. Желела сам да што пре стигнемо тамо. Кад ми је рекла ту ,,чаробну“ реченицу, добро сам се замислила. Узела сам мобилни и слушалице и путсила моје омиљене песме. Музика веома утиче на моје расположење и мисли. Мама ми је рекла да је музика једина ,,ствар“ коју наш ум прихвата без анализирања и одмах прелази на уживање. Добра музика прожима се целим мојим телом и кад је чујем, почиње да се шири и утиче на мене као куга, али у добром смислу ;-). Дакле, користила сам дат тренутак колико сам добро знала. Пустила сам једну од мојих омиљених песама Fight Song од Rachel Platten. Неким делом ме мало подсећа на Тонија. Како сам га упознала? То је засебна прича.

Још од вртића се дружим са моје две најбоље другарице. У ствари, то ми нису другарице. Ми се толико добро слажемо да смо као сестре. Ту укључујемо и Сару (и Тонија), подразумевано. У неким тренуцима ми то баш смета, али она ми је млађа сестра и пратиће ме дууугго кроз моју будућност; Тако да ми је боље да се што пре навикнем на њено блиско присуство :-D. Кет, Тина, Сара и ја не идемо у исте школе и разликујемо се по годинама, али нам то не смета.

Кет је први средње школе, има кратку, тамно – смеђу коврџаву косу. Увек, али увек је везана у репић и зализана плавим рајфом. То јој је као неки зашитни знак. Сви је прем томе препознају. Иако она не воли што је њена коса таква (баш зато је увек упрегнута у сурове гумице за косу и рајфове! Због тога јој се коса стално отима и покушава да се одупре од завезивања, тако да је прилично тешко сакупити је!), мени је баш слатка. Очи су јој разнобојне: има ту и смеђе, плаве, зелене… Није много висока – савршене висине. Не воли да се шмика ни ништа томе слично. Воли спорт, иде на карате и веома је добра у томе. Из њеног срца зрачи одлучност и јачина. Она је борац за свет. Не желим да је разљутим јер ми се онда не суди добро! Иако она каже да ни једна од нас четворо не може да је наљути толико да би морала да употреби своје борилачке вештине. Верујем јој. Имам пуно поверење у њу, стварно.

Тина иде у седми разред основне школе и има дугу, плаву прелепу косу која јој увек опуштено пада до стомака и слаже јој се уз очи. Раздрагана је, весела и увек мисли позитивно. Из свега извуче нешто смешно. Веома је пријатво у њеном друштву. Висока је, мршава, одише самопоуздањем и не плаши се да проба нове ствари. Само кад је видим да лепршаво, као неки лептирић скакуће (Знам да то звучи мало детињасто, али тако је!), просто је немогуће да замислиш да није савршена. Мислим, не кажем да није одлична, али просто, нико и ништа није савршено. То није увреда!

(Не знам да ли сам већ раније поменула, али идем у шести разред основне школе.)

Све смо заједно радиле: делиле тугу и срећу, све тајне се између нас нису звале тајне. Једино се нисмо заједно свађале. Ма ни под разно. Понекад су избијале несугласице, али то није препирање, зар не? 😀 Знамо се преко црквног хора ,,Гаврилчићи“. Све четири делимо страст према музици, највише класичној. Тина, Кет и ја смо завршиле музичку школу, а Сара се још размишља. Кет се смучило, а Тина размишља да оде у средњу, као и ја (што сам већ рекла). Размишљам да кренем већ у седмом…али не могу да се одлучим на који одсек да идем, пошто постоји клавирски и теоретски. Сви кажу да је теоретски лакши, и верујем им, али….више волим клавир него теорију (то сам већ рекла), а клавирски кажу да је тежи. Кад размишљам о томе, логично би било да, уместо што би четири сата дневно вежбала теорију, вежбала би клавир исто толико дуго! Ако стварно волим клавир, не би ми било тешко да га свирам! Али, исто тако, уместо што би четири сата учила или вежбала нешто, могла бих да се дружим и забављам, читам, пишем…Мада, постоји и то соло певање. То је исто средња музичка само трећи одсек (ваљда). Ту се само пева, ништа друго, што је мали губитак за мене, јер волим да свирам. Могу ја да тражим да ми убаце и клавир и солфеђо, теорију јер мислим да постоји и та опција – то само ако успем да их наговорим. Морам да изаберем – не могу у исто време и да уживам, радим шта желим и да живим неку врсту свог сна јер су то обавезе и обавезе…

Е сад долазимо до оне ,,ствари“ због које сам почела све ово да причам! Тони је Тинин старији брат. Сви би помислили“ ,,Јао јадна ти!“, или тако нешто, али ја не посматрам тако ствари. То је, по мом мишљењу срећа. Видећу га сваки пут кад се видим с Тином. Осим тога, ,,основали“ смо нашу групицу, наше друштванце. То је Златна петорка у коју никог не пуштамо, и никад нећемо. Да поновим, ту смо Тина, Кет, Сара, Тони и ја. Наше пријатељство чврсто је као камен, и нико се неће одвајати…Бар се надам…Кет је сазнала да сам заљубљена у Тонија прва. Не знам да ли сам јој, једног дана, размишљајући, случајно или намерно написала у порукама…А њена реакција је била кратка и једноставна: ,,Вауу!“ Што се тиче Тине, да, и она зна…Морала сам да јој кажем…Волим је као сестру! Начин на којои сам јој то рекла је већ мало комликованији и дужи…

Тинина и Тонијева мама нас ј позвала код њих на плац. То су били једни од најбољих тренутака у мом животу! Тони се…хмм…чудно понашао, да тако кажем. Просто, изгледало је као да на неки начин мисли на мене…и да сам му одједном постала нешто и неко. Сад је другачије. Не примећујем ништа што би било као доказ његове љубави према мени. Затворио се и повукао дубоко у себе и препустио се плутању по реци са осталом његовим мислима. То су били дивно дани…Тад сам Тини рекла, иако је она према ,,нашем“ понашању већ знала то. Тони ме је стално звао да будемо/причамо насамо, да будемо сами. Нисмо ни о чему много важном и посебном причали, али ипак, ти наши ,,састанци“ били су пријатни, без непријатних тишина и са доста смеха. Обично смо се зтварали у једну од соба и причали и причали… Само позив на ручак је могао да нас прекине. У ствари, он се бунио и није журио. Он је био тај који ме је позивао да му се придружим са изговором, да пишем роман. Да, пискарала сам нешто…али у ствари сам писала шта само радили кад и остало. Писала сам своје мисли и осећања. Не, то није био дневник. Не знам ни сама шта је то било! То ми се у мозгу повезало у дуге приче, догодовштине, и заличило на књигу. Иако је он обично био за телефоном (што ме је ууужасно нервирало, а нервира ме и сад), причали смо баш. Најлепше ми је било кад смо залазили мало дубље у теме…улазили у несигурне воде. Тад смо причали о изгледу…, о томе шта нам се свиђа а шта не…ахх, тад су ме жмарци обливали преливали. Умели смо сви заједо да изађемо напоље, то је обично било превече, и пуштали змајеве. Хахаха, било је баш занимљиво. Тина и Сара би се убрзо одвојиле и нас двоје би убрзо остајали сами. Није се ништа специјално дешавало, али време проведено с њим и сам поглед на њега био је довољан да се нада за обостраном заљубљености подигне на скоро максимум. Правили смо свашта, испробавали неке експерименте, снимали видее. Једном речју, проводили смо време заједно. У себи сам знала да је Тина и без моје потврде знала да се ту нешто дешава, али нисам могла више да издржим и све сам јој по реду испричала. Збунила ме је њена велика изненађеност на ту вест, али сад знам да је све време знала – рекла ми је.

Човече, како мисли умеју да ми побегну! Баш умем да се бацим високо и задубим у мисли. Не бих волела да знам како би све изгледало без ових чаробних крила која ми помажу да се одсечем од свега и одем мало далеко. Негде, у далеку земљу, где је све могуће…осећам се баш лепо. Ко и не би. Тамо се осећам најсигурније…најчистије…разуздано…слободно. Без икога. Само ја и можда он. Сваког часа очекујем оно нешто…што сам дуго чекала, ишчекивала. Замичшљам милион начина како би то могло да се деси. Некад изненадим саму себе у овоме. Већ осећам његов топли дах на врату…Желим да убрзам ствари, али не смем. Чекам да он направи први покрет…па први пољубац…Али, онда ме из сањарења прене весело школско звонце које обележава и означава крај часа, као и крај мог маштања. Свему је крај. Ништа од овога није стварност, ништа од овога се није десило…Купим стваи и сва очајна излазим из учионице док на устима још увек осећам укус првог пољупца…нигде забележеног…без доказа…

Да ли сте се икад запитало да је је могуће да машташ да сањриш? Па, управо сам то урадила. Такође сам опет допустила да ми се мисли шврћкају и надовезују. Намерно их одвезујем и сечем конопце којима су везане. Шта је ту лоше? Хмм, ништа ваљда. Дакле, дозвољено је; А и да није, ја увек кршим правила (и поприлично нисам нормална у том погледу) тако да, то не би био проблем.

One comment to Друго полавље

  • Jana =)  says:

    Hmm… Pa ovako. Meni je ovo skroz sve jasno jer sam bila deo toga😂! Ime koje si mi nametnula lepo mi stoji😀 hvala na lepim opisima!😊 Veoma mi je drago što tako misliš o meni! A ja isto kao i ti često sanjarim na časovima i ništa ne slušam nastavnice!😅 Al’ I sama znaš… To je jače od nas, takvih! Ovaj deo ti je super😀😀😀istinita, lepa, ljubavlju prožeta priča… Ali zaista… Mogla si da opišeš koji trenutak sa njim (npr. onda u onoj šumici❤) kako hoćeš! 😘 Ti pišeš… Ja čitam! 😘😘😘😘😘😘 samo tako nastavi imaš moju podršku lepoto❤❤❤❤

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>